pridružuje brojnim nastupima na muzičkim scenama širom

sveta menjajući jedino, uslovno rečeno, instrument. Usud

umetnika u nastojanjima da uobliči sopstveni doživljaj

sveta bez obzira na izbor čulnih perceptora publike – isti

1. Potreba da uhvati neuhvatljivu nit života neumoljivo ga

prati u stopu i u ovoj formi zapisa.

U pokušaju da prebrodi varljivost prostora i

vremena, autor je posegnuo za sećanjima koja mogu da

budu podjednako varljiva umetnička teritorija. Smelo i

hrabro, drugačije se ne može ući u te vode, on razobličava

mimikrijske pokušaje ljudi da se utope u bezobličnost,

otuđenost i nesetljivost sveta u kome i sam živi. Istog

onog sveta koji u aroganciji svoje “modernosti” s visine

gleda na sve što nije pragmatično, materijalno i opipljivo,

dok istovremeno kradom uzdiše i žali se na nedostatak

ljudskosti, govori o otuđenosti i beskrajno čezne za

toplinom ljubavi.

Pesnik/umetnik uvek zna koju stranu će izabrati bez

obzira na smele izjave o prevaziđenosti poezije i smrti

kulture koje stižu iz istih izvora. On je u svim vremenima

uvek prvi u odbrani tih nazovi prevaziđenih vrednosti,

ovaj put rečima o ljubavi.

Reči koje je odabrao, ili koje su odabrale njega, o

ljubavi govore kao o najvećoj podstrekačkoj i

preobražavajućoj sili na kugli zemaljskoj. Za takve reči u

ovom vremenu potrebna je velika hrabrost upravo iz onih

prethodno iznetih razloga. Ali sudbina pesnika/umetnika

je da voli i da vidi duhovnim očima. Ta posrednička

autorova uloga ovde je od ključnog značaja. Ona nas

podseća na večne vrednosti ljubavi i poziva da budemo

budni i kadri da vrednosti trenutaka ne previdimo, da ih

uočimo i cenimo upravo u toj njihovoj kratkoći.

Sve one dragocene poglede, neizrečenosti, susrete

koji nas jačaju, grade, bole, lome, koji nas pouče o

samima sebi, sva trajanja bez fizičke blizine, sve ono što

se upisalo za brojne buduće živote i što se izruguje

zaboravu… Ljubav prema ženi, sopstvenim darovima i

samima sebi, prema prijateljima, svim ljudima na svetu,

prema životu i sutrašnjem danu, prema suncu i snovima,

prema nadama… Česti motivi neostvarenosti,

razdvojenosti i nedostajanja upravo tom silom ljubavi

preobražavaju se u sunčevu svetlost i toplinu, u novi dan

koji vredi živeti, u punotu i lepotu života uprkos svemu.

Posebnu vrednost sećanjima daje lajtmotiv idealne

drage. One iste lelujave, nadahnjujuće i gotovo

neuhvatljive ženske lepote koja ovde ima obličje muzike.

Reči o njoj upravo tako zvuče. Muzike kao jedine

umetnikove istine. Iste one koja je istovremeno i jogunasta

i podatna, razdragana i hladna, bliska i neuhvatljiva… A

život bez muzike, bez te sveprožimajuće lepote, za njega

ne postoji. Otuda i večna umetnička potraga i čežnja za

pravom notom. On za tu potragu i potpunu predaju i živi.

Snaga takve ljubavi je vanvremenska i

vanprostorna, ona je nepobediva i preobražavajuća.

“Sećanja” pozivaju da dozvolimo sebi da živimo u ljubavi

i da dopustimo sebi tu hrabrost. Izbor je uvek na nama:

pomaći se, ići napred, uzrastati, smoći snagu da se voli,

hrabrost da se sve nazove svojim imenom, hrabrost da se

kaže šta ne valja, da se ne pristane na ono što guši i ubija

dušu, jednom rečju – hrabrost da se živi.

Život je večna misterija, treba ga hrabro živeti, sve

ono što nam daruje dočekivati, a šta će se iz toga izroditi,

šta će se zbiti iz tih trenutaka, tih bezbrojnih susreta, od

kojih svaki ima neponovljivu magiju i mistiku završetka

zabeležiće neka nova melodija.

“Sećanja” neporecivo poručuju da je jedini pravi

život onaj u ljubavi.

Članak Sećanja se pojavljuje prvo na Fineks on-line prodavnica knjiga.