RAZGOVORI SA STRICEM – nema amin na okupaciju

Приче које се воде на окупу око Огњишта, при дугим сеоским зимским

седељкама, дјелују јако упечатљиво. Блаженствено се упијају и безрезервно

примају. Онај ко је осјетио мирис дима и топлоту Огњишта, онај ко се

увјерио у свјетлост и светост Огњишта, сигурно ће ово тврђење уважити. И

сва та виђења, овдје исказана преко случајно одабраних имена лица, која су

изговорена код или ван Огњишта, подстицана су Огњиштем и враћала су се

за потврду на Огњишту.

 

Причало се о ономе што се дешавало и прије више стотина година, а

што својом безвременом тематиком нагони да се о томе говори и наредних

стотина. Причало се потајно и о ономе што се не смије препустити рђи

заборава, иако некоме то одговара. Причало се о ономе што човјека чини

Човјеком. И у свим тим разговорима је присутно страствено тражење Истине,

као највеће љубави људскога духа, и Правде, као највеће одреднице људскога

разума. Од тога Човјек не може побјећи, ма гдје се родио, ма у којем времену

и простору живио, ма гдје се крио – ако жели Човјек бити.

 

У свеколиком окружењу, гдје техничко напредовање и духовно наза-

довање дјелују збуњујуће, гдје су Свијест и Савјест, нажалост, све мање

усаглашене, за Човјека је најважније наћи прикладно друштвено-отаџбински

корисно мјесто за своје Ја. Како то постићи – то је вјечно питање, које тражи

вјечно ослушкивање, осматрање, осмишљавање и благовремено дјеловање.

Сва срећа што имамо за примјер и угледање наше славне људе и јунаке који

својим Чојством и Јунаштвом равнају се или надмашују туђе и оне из

стародревних времена.

 

Можда ће савременом читаоцу бити чудно што у већем броју разговора

императивно право закључивања има Стриц, као најстарији међу присутнима.

Тако је то било! Искуство старих доноси мудрости које је требало чути, уз то,

године су се морале поштовати, те се над реченим (и када се не усваја) треба

замислити. Можда ће некоме засметати, што се ријечи: Слобода, Истина,

Правда, Отаџбина, Мајка, Отац, Човјек пишу великим словима, а зар су

значајније властите именице од светих појмова, за које се живот даје?

Што је вриједно намеће се да буде истакнуто, не може бити прева-

зиђено и не треба бити запостављено. Човјек је Човјек и прије Христа и

послије Христа – ако је Човјек, јео он дрвеном или позлаћеном кашиком,

превозио се авионом или воловским колима.

 

Губљењем хиљадугодишњих моралних постулата човјек би изгубио

људско достојанство и специфичност разлике од животињског свијета.